Положај трговца у Србији у светлу новог Закона о заштити потрошача

Доношењем Закона о заштити потрошача (почео да се примењује 1. јануара 2011. године) успостављен је модеран систем правила који обезбеђује виши ниво заштите потрошача у Србији. Један од основних циљева јесте елиминисање непоштеног и несавесног тржишног пословања, те су у том смислу прецизније дефинисана правила понашања и уведене обавезе за трговце. Истовремено, извршена је хармонизација са правом Европске уније, будући да је у Закон имплементирано 15 кључних Директива ЕУ из области заштите потрошача.

Закон регулише права и обавезе уговорних страна код потрошачког уговора, под којим се сматра сваки уговор закључен између трговца и потрошача. При том, под трговцем се подразумева физичко или правно лице које наступа на тржишту у склопу своје пословне делатности или у друге комерцијалне сврхе. Закон посебно уређује дужности трговаца - код уговора на даљину и уговора који се закључују изван пословних просторија (што обухвата и електронску трговину), уговора о продаји робе, уговора о пружању услуга (као и услуга од општег економског интереса), уговора о туристичком путовању и временски подељеном коришћењу непокретности (time sharing). Оно што је значајно - код сваког од ових уговора, потрошач има право да под одређеним условима једнострано раскине уговор.

Новим законом се, такође, забрањује директан маркетинг трговаца без претходног пристанка потрошача - забрањено је непосредно оглашавање телефоном, факсом или електронском поштом, као и другим средствима комуникације на даљину, али и слање робе или пружање услуга са захтевом плаћања, које потрошач није ни наручио.

Пре закључења самог уговора о продаји робе или пружању услуга,  трговци имају обавезу да потрошачу, на јасан и разумљив начин, пруже обавештење о свим аспектима тог посла. То подразумева комплетне информације о производу (основна обележја робе или услуге), о продајној цени, начину плаћања, начину и року испоруке, уговорним гаранцијама, евентуалном праву потрошача на једнострани раскид уговора, као и о свим додатним трошковима који би се могли ставити на терет потрошачу. Уколико трговац не поступи у складу са овом обавезом, без обзира на његову намеру, потрошач би могао захтевати поништење уговора у року од 1 године од дана његовог закључења, а терет доказивања извршења обавезе обавештавања сноси трговац.

Истовремено, једна од највећих новина јесте увођење законске (принудне) гаранције од стране трговца за саобразност робе уговору, без обзира да ли је знао за несаобразност, и независно од евентуалне уговорне гаранције. Фактички, трговац је одговоран за све што пласира на тржиште, у погледу квалитета и функционисања робе. Гаранција важи у периоду од 2 године од испоруке робе потрошачу, а произвођач се јавља као јемац за обавезе трговца. При том, ако се недостаци покажу у првих 6 месеци, претпоставка је да су постојали и у тренутку продаје, те је трговац тај који сноси терет доказивања да је недостатак проузроковао сам потрошач или је настао услед спољашњих утицаја за које трговац не одговара. У том смислу, врло значајну улогу има правилно обавештавање потрошача и евентуално стављање декларације на производ, којом се указује на сврху и правилно коришћење робе.

У случају несаобразности, Закон обавезује трговца да у року од 15 дана од пријема рекламације  одговори потрошачу и изјасни се о недостатку, да поправи или замени робу, снизи цену робе или пак врати примљен новац ако потрошач одлучи да раскине уговор. Поред тога, биће обавезан да потрошачу накнади и евентуалну штету коју је овај имао у вези са несаобразношћу робе уговору.

Како би се обезбедила заштита од несавесног тржишног пословања, Закон уводи нове забране и дефинише стандарде понашања. Такви су - непоштено пословање, обмањујуће пословање, насртљиво пословање и неправичне уговорне одредбе, за које су предвиђене одговарајуће прекршајне казне. Оно што представља новину јесу и посебне мере забране неправичних уговорних одредаба и непоштеног пословања, које се могу увести након спровођења одговарајућег поступка, а које су прописане у складу са европским директивама.

Наиме, реч је о посебном судском поступку забране неправичних уговорних одредаба, забране непоштеног пословања или за одузимање противправно стечене користи трговца, а вредност спора мора бити до 500.000 динара (отприлике ЕУР 5.000 у време писања овог чланка). Уколико вредност спора прелази овај износ, а највише до 1.000.000 дин (отприлике ЕУР 10.000 у време писања овог чланка), може се водити само редован потрошачки спор - било судским, било вансудским путем (медијација или арбитража).

Оно што представља велику новину јесте увођење могућности вођења ''колективних спорова'', због повреде колективних интереса потрошача. Овде се ради о томе да удружење или савез за заштиту потрошача има изричито законско овлашћење - на основу самог Закона добија активну процесну легитимацију (као процесну претпоставку), да заступа колективне интересе потрошача (''парница о туђем праву''). У том смислу се такав савез или удружење појављује као странка у поступку (тужилац), са законитом процесном легитимацијом, и такви захтеви ће се сматрати допуштеним са аспекта Закона о парничном поступку.

Уколико нађе да је захтев оправдан, надлежни суд може огласити ништавом сваку неправичну уговорну одредбу и утврдити да је одређено пословање непоштено у смислу овог Закона; трговцу може наложити да без одлагања обустави даље уговарање неправичних уговорних одредаба у свом пословању; може наложити трговцу да о свом трошку исправи део огласа који се сматра непоштеним пословањем, као и да сам трговац, у средствима јавног информисања, објави да му је одлуком суда изречена мера забране неправичних уговорних одредаба или мера непоштеног пословања. Ако трговац не поступи по одлуци суда у остављеном року, може се поднети захтев суду за доношење мере одузимања противправно стечене користи,  као обавезе плаћања одређеног новчаног износа (у корист буџета Републике) у случајевима где су утврђене неправичне уговорне одредбе или непоштено пословање, а највише до 5% од укупног годишњег прихода трговца.

У циљу бољег обавештавања потрошача, али и превенције непоштеног пословања трговаца, Закон је (у складу са директивом ЕУ) предвидео објављивање судске праксе и донетих одлука о мерама забране, и њихово чињење доступним путем Интернета.

Иако на први поглед Закон уводи драстичне обавезе за трговце, треба истаћи да наведена решења фактички представљају само разраду и конкретизацију општег начела савесности и поштења, и обавезу поштовања уговорних одредаба (сагласно Закону о облигационим односима, али и другим прописима). У том смислу, трговци ни до сад нису смели да поступају преварно, закључују уговоре са неправичним одредбама, неиспуњавају уговорне обавезе, испоручују несаобразну робу или крше приватност потрошача. Реч је о правилима која прожимају целокупно законодавство Србије, а новим Законом о заштити потрошача она су само прилагођена конкретном предмету регулисања и пружају заштиту потрошачима каква постоји и на нивоу Европске уније. Санкције јесу строжије него досадашње, али је процена да ће управо оваква законска решења допринети развоју конкуренције и унапређењу поштовања морала у пословању. Тим пре што Закон подстиче и саме трговце да се удружују и уређују правила тржишног поступања кроз усвајање одговарајућих Кодекса понашања, које ће онда сами морати да поштују.

Нашој канцеларији ће бити задовољство да Вам помогне уколико желите да сазнате више о овој теми.

Овај чланак је доступан за преузимање и у pdf формату.

Specht Belgrade Team,  октобар 2011.

E mail: